Nisam neki romantik, ali moram priznati da me je prvi film ipak osvojio, tako da sam nastavak morala odgledati još istog dana, dok me je poslednji deo pomalo razočarao. Otuda i ovakav naslov ovog posta, ali da krenemo redom.
"Pre svitanja" je prvi deo ove trilogije koji je snimljen 1995. godine. Glavni i ujedno jedini junaci filma su dvadesettrogodišnji amerikanac Džesi (Jesse) i njegova vršnjakinja, francuskinja Selin (Celine). Oni se sreću u vozu putujući Evropom. Selinina krajnja destinacija je Pariz, dok Džesi u Beču preseda na avion kako bi se vratio u Ameriku. Iako mi je sam njihov susret i njegovo insistiranje da Selin napusti sa njim voz u Beču pomalo delovao kao déjà vu, jer je nešto slično već toliko puta viđeno na filmskom platnu, ostatak me je prijatno iznenadio. Naravno, Selin prihvata izazov, upušta se u tu avanturu da sa potpunim neznancem provede vreme u Beču do sledećeg jutra kada svako nastavlja svojim putem.
Bez preskupih efekata i kostima, ovaj film me je podsetio šta je zapravo prava umetnost. Nikakvi milioni dolara uloženi u film ne mogu postići bolji efekat od iskrene priče. Nekima će možda delovati dosadno, jer će večito čekati da se tokom šetnje ovo dvoje mladih nešto iznenađujuće i uzbudljivo desi i verovatno će ostati razočarani. Ali za mene je ovaj film bio pravo osveženje. Dopalo mi se što razgovori Džesija i Selin ni u jednom trenutku nisu bili površni i isprazni. Diskutovali su o životu, smrti, ljubavi, strahu, smislu života i svemu onom što ljudi večito teže da objasne, a nikako ne uspevaju.
Čitav film je protkan nekim mladalačkim, istraživačkim duhom, pa tako i sam kraj i njihov rastanak kada se dogovaraju da se nađu na istom peronu šest meseci kasnije. Ukoliko tokom gledanja doživite istu vrstu oduševljenja kao ja, verujem da će vas poslednje scene možda čak i pomalo rastužiti. Međutim, s obzirom da sam znala da postoji nastavak, jedva sam čekala da vidim kako je izgledao ponovni susret.
Gledajući ovaj film do samog kraja, i saznajući usput kako su im životi ostali u potpunom haosu od onog trenutka kad su se rastali, postavlja se pitanje da li je bilo vredno toga? Da li su ti retki i kratki trenuci koje su proveli zajedno dragoceniji od čitavih godina? Da li su njihovi razgovori vredniji i sveprožimajući od ispraznih razgovora sa drugim ljudima? Da li zaista za svakoga postoji samo jedna srodna duša?
Sva ova pitanja se nekako nameću tokom gledanja ovog filma. Ne mogu baš da odlučim da li mi je draži prvi ili drugi film, ali recimo da bih blagu prednost dala drugom zbog toga što je radnja smeštena u Parizu i zato što sama priča dostiže vrhunac, a rasplet se nazire na kraju filma.
Konačno, treći deo, "Pre ponoći" nam pruža uvid u živote dvoje junaka posle devet godina od njihovog ponovnog susreta. Sada su zajedno i uživaju u porodičnom odmoru u Grčkoj. Ovoga puta javljaju se drugačiji problemi. Džesi je potišten zbog situacije sa bivšom ženom i sinom iz prvog braka, Selin ne želi da se seli u Ameriku, započinju svađu zbog toga, a zatim prelaze i na druge teme.
Iskreno, film nije ostavio neki utisak na mene. Provela sam sat i po čekajući da se nešto desi i na kraju sam zaboravila oko čega su se uopšte svađali. Ona bistra, mlada dama, Selin, iz prethodna dva filma, kao da je potpuno nestala i pretvorila se u večitu svađalicu. Čitava ta situacija podsetila me je na bračni par iz prve scene prvog filma koji se neprestano svađao u kupeu voza i koji je delom spojio Džesija i Selin.
Koji od ova tri filma se vama najviše svideo?
Ukoliko ih još uvek niste odgledali, sada je pravo vreme da to uradite.
No comments:
Post a Comment