"Listajući" online novine danas sam došla do podatka da su na današnji dan, 9. oktobra, rođeni i Mihajlo Pupin i Ivo Andrić. Kako volim razne brojke i statistike, otišla sam na vikipediju da "proverim" kome je danas još rođendan. I tako sam došla do podatka da je na današnji dan rođeno
5 Nobelovaca (uključujući i Andrića). To je mala zanimljivost i zaista zadivljujuća brojka, no, da se vratim na osnovnu temu ovog posta.
Pošto se danas obeležava 159 godina od rođenja Mihajla Pupina, u to ime, rešila sam da čitav post posvetim ovom naučniku.
Postoji mnogo obrazovanih ljudi, naučnika i umetnika kojima se divim i koji su mi uzor. Volim da čitam biografije svih onih matematičara, fizičara, inženjera čija imena nose teoreme, funkcije, merne jedinice, patenti... Šredingerova jednačina, Faradejev zakon, Ojlerova formula, Maksvelove jednačine, Dirakova funkcija, Tesla (kao jedinica za magnetnu indukciju), Lagranžova teorema,
Pupinovi kalemovi...
To su nazivi od kojih me većina prati kroz skoro sve predmete na fakultetu. To su ljudi o kojima volim da čitam. Ne o političarima, starletama, propalim biznismenima i ostalima o kojima nas mediji neprestano izveštavaju. Ne zanima me šta je ko uradio u Farmi, ko je koga izvređao u skupštini i sl. Želim da čujem priče
o ljudima koji su bili ispred svog vremena, koji su pomerali granice, imali jasan cilj, davali sve od sebe zarad boljitka koji su njihovi izumi dali čovečanstvu. A verujem da isto žele i drugi koji poštuju pravi sistem vrednosti, koji kulturu i obrazovanje cene više od medijske popularnosti i novca.
Zato želim da bar na ovaj način, barem kod ljudi koji ovo čitaju, skrenem pažnju na to kakav se naučnik i pronalazač rodio u Srbiji i koliko je ustvari bio cenjen u svetu iako je kod nas gotovo zaboravljen. Ovo je tekst koji sam lično napisala pre više od godinu dana za
Wannabe magazine i preuzela sam ga
odatle.
Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine u Idvoru,
tada u Austrougarskoj. Otac
Konstantin i majka Olimpijada, oboje zemljoradnici, imali su desetoro dece, pet
sinova i pet kćeri. Majka je imala veliki uticaj na Pupina. Iako je bila
nepismena, prepoznala je značaj obrazovanja i usmeravala svog sina ka nauci.
Njene reči koje su ga celog života podsticale u napretku i nauci navodi u
autobiografskom delu:
“Dete moje,
ako želiš da pođeš u svet o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš
imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o
čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne
lestvice preko kojih se ide u nebesa, znanje je svetlost koja osvetljava naš
put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.”
Školovanje je započeo u rodnom mestu da bi srednju školu
upisao u Pančevu. Već tada se zainteresovao za prirodne nauke i istakao kao
odličan učenik. Zbog aktivnosti u pokretu “Omladine srpske”, koja je u to vreme
imala sukobe sa nemačkom policijom, morao je da napusti Pančevo. Crkvena opština je odlučila da mu pomogne i
finansira nastavak školovanja u Pragu. Tamo je završio šesti razred i prvi
semestar sedmog. Posle očeve smrti odlučio je da zbog teške materijalne
situacije ode u Ameriku. Stoga je 12. marta 1874. godine parobrodom
“Vestfalija” (Westfalen) krenuo za američkim snom.
U Njujork je
stigao sa svega pet centi u džepu koje je odmah potrošio na pitu od šljiva. O
dolasku zapisao je sledeće:
“Za mladog
doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za
mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novca ako se odlučio da sam sebi
krči put ka samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da
savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.”
Pupin je svakako
imao snage jer ga je, pre nego što je otpočeo uspešnu naučnu karijeru, čekao
mukotrpan rad. Obavljao je teške fizičke poslove i na taj način obezbeđivao
pare za život. Uporedo je učio engleski i pohađao večernju školu, a kada se
zainteresovao za univerzitet “Kolumbija” morao je da savlada i latinski i grčki
kako bi položio prijemni. Na ovaj prestižni univerzitet upisao se 1879. godine
i bio je oslobođen plaćanja školarine. Na kraju prve godine dobio je dve
novčane nagrade zbog izuzetnog uspeha iz matematike i grčkog jezika. Za vreme
školovanja izdržavao se radeći teške fizičke poslove i držeći časove svojim
kolegama. Studije je završio 1883. godine sa izuzetnim uspehom iz matematike i
fizike. Zajedno sa diplomom dobio je i američko državljanstvo. Profesorski
savet mu je odobrio stipendiju za dalje studije na evropskim univerzitetima uz
obavezu da se, po završetku, vrati na Kolumbiju.
Posle devet
godina Pupin je prvi put posetio rodni Idvor. Majka ga je ponovo podstakla da
nastavi ka svom cilju i da ga velike stvari tek čekaju na Kembridžu gde se
uputio na nastavak studija.
Na Kembridžu je
počeo da izučava eksperimentalnu fiziku. Proučavanje ove oblasti 1885. godine
nastavio je na Univerzitetu u Berlinu kod profesora Hermana fon Helmholca
(Hermann von Helmholtz). Takođe je posećivao i predavanja čuvenog profesora
Kirhofa (Gustav Kirchhoff) i počeo izradu svoje doktorske disertacije na temu
“Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji”.
U Londonu se
venčao sa sestrom druga sa Kolumbije, Sarom Katarinom Džekson (Sarah Catharine
Jackson), i sledeće četiri decenije je proveo u Americi kao profesor teorijske
i eksperimentalne fizike, elektrotehnike, fizičke hemije i telekomunikacija.
Položaj profesora elektrotehnike usmerio ga je ka proučavanju elektromagnetskih
fenomena. Oscilacije, pojava rezonancije i talasi, kao proces prenošenja
oscilacija, opčinjavali su ga od detinjstva. Zbog toga je veliki broj njegovih
radova posvećen upravo proučavanju električne rezonancije.
Rendgen (Wilhelm
Röntgen) je 1895, godine objavio otkriće iks-zraka, za šta se Pupin veoma
zainteresovao. Odmah je napravio snimke šake jednog pacijenta zahvaljujući
kojima su mu lekari uspešno izvadili sačmu iz ruke. To je bio prvi slučaj
primene rendgenskih zraka u medicini. Međutim, Pupin se nije zadovoljio time.
Nastavio je da osmišljava način kako da skrati vreme rendgenskog snimanja.
Između objekta koji se snima i fotografske ploče postavio je fluorescentni
ekran i tako skratio vreme ekspozicije sa jednog sata na svega nekoliko
sekundi. Ovaj metod se još uvek primenjuje. Potvrdio je i postojanje
sekundarnih rendgenskih zraka.
I pored Pupinove
svestranosti, oblasti koje su ga najviše privlačile bile su telegrafija i
telefonija. Njegov najznačajniji pronalazak je poznat kao Pupinova
teorija. U njoj je izneo način za rešavanje problema povećanja dometa
prostiranja telefonskih struja. Ovim otkrićem omogućeno je uklanjanje štetnog
dejstva kapacitivnosti voda što je ranije predstavljalo glavnu smetnju za
prenos signala na veće razdaljine i ispoljavalo se pojavom šuma. Pupin je ovaj
problem rešio postavljanjem induktivnih kalemova na tačno određenim
rastojanjima duž voda. Kako je dobro vladao i matematičkim aparatom, sve
proračune obavio je sam. Krenuo je od matematičkog Lagranžovog (Lagrange)
rešenja za vibracije zategnute žice da bi uspeo da razradi novu teoriju prenosa
oscilacija kroz žicu sa raspoređenim masama. Čitav izum zasniva se na ideji da
se otpornost niskofrekventnih vodova može smanjiti povećanjem induktivnosti.
Kalemovi su vršili ovu kompenzaciju, a projektovani su tako da uneta
induktivnost odgovara akumuliranoj kapacitivnosti voda. Pupin je proračunao da
bi kalemove tačno određene induktivnosti trebalo postavljati na svakih 1,000 do
1,700 m voda. Ovi kalemovi su u njegovu čast nazvani Pupinovi kalemovi, a sam
proces prenosa signala naziva se pupinizacija.
Upravo ovaj
patent doneo mu je svetsku slavu i bogatstvo. Telefonske kompanije kao što su Bell i Siemens otkupile
su pravo na korišćenje Pupinovih kalemova. Zahvaljujući Pupinovim pronalascima
danas funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj, a njegovi
kalemovi su našli primenu i u mobilnim radio-antenama.
Posle ovog
otkrića mnoge svetske akademije nauka izabrale su ga za redovnog ili dopisnog
člana, a univerziteti su mu dodelili počasne doktorate nauka.
Pupin je
učestvovao i u američkom državnom savetu za istraživanja tokom Prvog svetskog
rata. Radio je na projektima otkrivanja podmornica i uspostavljanja
telekomukacije između aviona. Za ovaj rad primio je posebnu zahvalnost
američkog predsednika Hardinga (Warren G. Harding).
Mihajlo Pupin nije bio samo izvrstan naučnik i pronalazač
već je bio uspešan i na društvenom planu. Razvijao je brojna poznanstva i veze.
Kraljevina Srbija ga je 1912. godine proglasila za počasnog konzula u Americi,
a na poziv Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca boravio je dva meseca u Parizu u
vreme pregovora o miru 1919. godine. Zahvaljujući svom poznanstvu sa američkim
predsednikom Vilsonom (Thomas Woodrow Wilson), doprineo je određivanju granica
Kraljevine SHS i nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika i
Italije.
Oprobao se i u ulozi pisca objavivši autobiografski roman
“Sa pašnjaka do naučenjaka” za koji je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu.
Pupin je iza sebe ostavio i brojne zadužbine kao što je fond
posvećen majci Olimpijadi, fondovi za školovanje omladine u njegovoj domovini,
kao i organizacije koje su za cilj imale okupljanje Srba u dijaspori.
Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na
groblju Vudlon u Bronksu.
